Када размишљам о нашем Београду увек се сетим речи Душка Радовића коме никако да се одужимо на достојанствен и трајан начин. „Београд пролази, а Београд не стари. Београд ће нас све наџивети. Неће бити нас, али ће остати наша дела, као споменици пожртвовања и себичности, рада и лењости, бриге и равнодушности, талента и умишљености, знања и глупости, одговорности и површности“. Ове речи подсећају и опомињу како нас који живимо у Београду, тако и оне који су добили ту привилегију у животу да га у неком тренутку воде и да одлучују о његовом развоју. Да мене неко пита, ове речи Душка Радовића биле би део неке заклетве коју би требало да положи сваки градоначелник Београда.

Београд је један од најстаријих европских градова и поред Атине највећа урбана целина на Балкану. У наредних стотинак година Београд ће са Новим Садом чинити једну урбану целину и то ће после Атине и Истанбула бити једини мегалополис у овом делу Европе. Као такав, Београд је природни центар Балкана и та чињеница је највећа шанса за његов развој. Наше је да искористимо ову предност и да залагањем, пожртвованошћу, радом, бригом, развијањем талената Београђана, знањем и одговорношћу направимо од њега добро место за живот.

У наредним деценијама, Београд ће се потпуно променити. Пројекат Београд на води ће потпуно променити град, довести нове становнике и учинити га једном од омиљених пословних, конгресних и туристичких дестинација. Захваљујући овом пројекту, многе велике интернационалне компаније ће изабрати управо наш град за седиште својих регионалних огранака. То ће креирати нова радна места, обезбедити виши животни стандард и развој града. Динамичан развој пројекта Аир Сербиа прави од Београда чвориште међународних и међуконтиненталних путовања и то је шанса коју не смемо пропустити. Зато ћемо од Београда направити културни, привредни и забавни центар овог дела Европе.

Учинићемо све да Београд постане индустријски центар развојем посебних зона у којима ћемо дати погодности за оне који желе да инвестирају и отворе радна места. Није довољно рађено на томе током последње деценије. Београд мора да има модерну, развијену и иновативну индустрију која ће бити покретач развоја града. Креативна индустрија све више у свету заузима место тешких индустрија. Она је веома динамична, у нашој земљи извоз софтвера већ надмашује приходе у односу на извоз малина. То су мала и средња предузећа која су у светским оквирима конкурентна. Сама чињеница да се не мора одлазити у иностранство да би се производили софтвери за велике компаније, већ да је то могуће чинити одавде, говори да та област треба да постане једна од водећих у приоритетима.

Убрзани развој Београда и његово претварање у мултинационални центар и мегалополис не сме да угрози наш београдски дух. Не мислим само на очување традиције и старих целина као што су Савамала, Чубура, Дорћол, Скадарлија, београдска тврђава, Гардош или Кнез Михаилова или на наш већ традиционално популаран ноћни живот, већ и на ФЕСТ, БИТЕФ, Радост Европе, дочек Нове године, Београдски маратон, Беер фест и све оно што наш град чини великим и пожељним. То је Београд који волим.

Као град у којем живи много старих, Београд ће постати град солидарности који брине о својим грађанима у старости, којима једноставно треба мало пажње. Волим када шетам Калемегданом са сином да видим окупљене пензионере како играју шах и забављају се. То је дух Београда који не смемо изгубити.

Овај град има потенцијал који само зависи од тога да ли ћемо га ослободити и створити услове да на површину испливају таленти, посвећени, пуни знања. Да сваки слободан простор претворимо зелену површину са игралиштем за децу, да већина тргова добије фонтане, да уредимо Славију која је деценијама трагично запуштена, да осветлимо наш град и предивне старе фасаде и да их освежимо како би град био светлији и лепши.

Београд има потенцијал да званично постанемо центар европске културе 2020. године, када ћемо, надам се, постати чланица Европске уније.

Да би се Београд водио успешно, он мора да се воли. За мене је он најлепше место на свету и никада не бих живела на другом месту. Волим лето на београдским рекама, поглед на Ушће са Калемегдана и мирис печеног кестена у Кнез Михаиловој. Желим да Београд задржи дух који има, али желим и да га учиним таквим да и мој син пожели да живи само у њему. Да може да нађе посао у Београду и заснује своју породицу. То је наша обавеза према граду који нам је дао све, којем смо дужни да вратимо тако што бринемо о њему.

Ауторски текст Зоране Михајловић за недељник Актер